„Ženidba – Nazad 20. 30 godina bili su sasvim drugi običaji pri prosidbi i svadbi. Tada je to bilo na nekoliko načina: prosidba; momak ma kojim načinom da što god đevojci i isturi pušku, što znači da je njegova: nasilno odvođenje devojke i, najzad, ima slučajeva da se dvojica ljudi, ako se jednom rodi muško, a drugom žensko, pogode da se to dvoje dece uzmu ako ostanu živi, što se docnije mora ispoštovati, pa makar koje od njih oslepelo ili osakatilo.

Obična prosidba je ovakva: Po pola godine bi se vodili pregovori između roda devojčina i momačkog, i to preko prijatelja i svojte-provodadžije. Preko tih provodadžija su doznali i kakva je devojka, jer se mladoženja i devojka nisu mogli videti, osobito pošto se počne govoriti o prosidbi, a mučno su je i ostali rođaci mladoženjini mogli videti. Kad se dobije pristanak od đevojačkih roditelja, onda dolaze od strane mladoženjine najmanje tri prosca da prose đevojku. To su obično otac ili stric ili brat mladoženjin, najstariji iz plemena i još jedan iz porodice ili kakav prijatelj. Prosci obično idu predveče, i, došavši đevojačkoj kući, zature kakav dugi razgovor, a kad se postavi sofra, onda najstari prosac otpočne: „Mi do sad čekasmo da nas pitate što smo došli, pa pošto ne šćeste, da vi ja kažem: čuli smo da imate nekakvu đevojčicu, a mi opet imamo jedno momče, pa smo došli da vi je ištemo, ako Bog bude sudio, da budemo prijatelji”! Posle nekoliko ćutanja najstariji iz porodice odgovori: „ Čudim se zašto su se ovakvi ljudi potezali, kad tu nema za vas đevojke, to je makanja (dijete)”. Na to mu prosac kaže: „More mi joj ne manišemo makar da je od pedi, no tražimo čeljade od kuće i ljuđi i dobre prijatelje, pa ni ona iz ove kuće ne može biti rđava”. Domaćin bi na to odmah rekao: „Pa pošto je tako, sretno bilo, daćemo vi ju; da ni takvi ljuđi traže mušku glavu ne bi smo im se odgovorili, a kamoli đevojku, koja i nije za doma”. Tada prosci izvade prsten (najmanje dukat) i dadnu ga starešini, pošto đevojka ne samo što nije tu, nego nije ni u kući. Ona nije mogla kazati ni hoću ni neću, makar je i u vodu bacili. Tako se isti ni mladoženja za ženidbu nije pitao.
(1)Preuzeto iz knjige popa Bogdana Lalevića i Ivana Protića – Vasojevići u crnogorskoj i turskoj granici – objavljenoj 1903. i 1904. god.

Pošto isprose đevojku, počnu piti rakiju, koju su prosci doneli. Tu se podižu zdravice, čestita se, ljube se itd. Rano ujutru prosci ispale po koju pušku, pa pošto ručaju daruju ženske, prime darove za sebe, mladoženju i svako čeljade u kući i pođu. Kad kući dođu počnu metati iz pušaka, dok odjedared ne zagrme pred svakom seoskom kućom puške i seljaci pohitaju na čestitanje. Tu nastane veliko veselje. Seljaci zapitkuju kako im se dopadoše prijatelji, kako ih dočekaše, da od kuda ne videše đevojku, šta dadoše prstena, dara, kako ih darovaše itd. ovi se na to hvale, iznose darove itd.

Kako đevojka mora sedeti isprošena 1-5 godina, to joj se roditelji dogovore s novim prijateljima kada će oni doneti seljansku rakiju. To je rakija za seljake iz sela iz kojeg je đevojka, a ovi opet kad svatovi dođu donesu po jednu zdravicu (bocu rakije). Kad se donese seljanska rakija, devojački otac traži od svojih prijatelja po 100-1000 groša brackoga dara ili pušku, za brata devojčina, dukat majci, 200-250 groša za pas devojci, 50-100 groša za zubun, talir ili dukat za kapu. Ovaj odgovara: „Daću, ako tražite i 100 dukata, do sad niko nije roba za blago ostavio, pa neću ni ja”. Ovom prilikom rakidžije – oni koji su doneli seljansku rakiju – donesu prošenici darove, jer joj ovom prilikom svi članovi porodice, pa i obližnje odive mladoženjine, pošlju dara. Đevojka im šalje na to uzdarje, sutradan rakidžije se vraćaju sa primljenim uzdarjem, ali pre ugovore kad će doći na ugovor i doneti sve što se od njih traži.

Pre ugovora dolazi jedna ili dve žene od roda mladoženjina i one se zovu torbonoše. Ove žene donesu torbu sa darovima od sviju ženskih iz kuće. A devojka im opet šalje uzdarje, ali se krije i od njih, te je ne mogu videti.

Iza torbonoša dolaze ugovardžije. Ovi donesu sve što se od mladoženjine rodbine tražilo, pa onda ugovore kada će doći za devojku, koliko će dovesti svatova, koliko doneti rakije (obično na obdanicu po litru, a ako će na konak po po oke), koliko pogača, zaklanih bravi itd. Obrede se opet darom i domaćin im obično povrati neke novce od uzetih.

Od prosidbe do svadbe bivalo je da proteče i po 5 godina. Za svo to vreme devojka se morala kriti ne samo od mladoženje i porodice mu, nego i od njegovih rođaka i seljaka. Za sve to vreme nije išla ni na kakve sabore, skupštine ili sednike. Ako bi pošla na pazar, sabor ili sama na planinu, pa bi to dočula mladoženjina porodica odmah bi je ostavili.

Pred svadbu starješina kuće pozove svatove po mogućnosti 12-100 na petnaest dana ranije, kako se mogu spremiti novcem, oružjem, konjem, fišecima i domaćim troškom. Niko neće odreći svatu ono što ima, a svatu treba prilično troška. U svatovima su glavari: stari svat, barjaktar, vojvoda, uvek mladoženjin zet, ako ga ima, i đever, docnije je sa zapada došlo i prvijenac. Ostali se svati zovu pustosvatice. Ako je kuća devojačka dalje od 2 1/5 časa, svatovi idu na konak, a inače obdanice. Kući mladoženjinoj mora prvi doći barjaktar, koji zabode barjak u kućnu strehu, što je znak da se kupe svatovi. Kada se iskupe piju i jedu, pa se krenu. Domaćin natovari zaklanu ovcu ili, ako je više svatova, ovna, nekoliko pogača i na svakog svata po litru ili po pola oke rakije, a za starog svata i ostale glavare po više boca. Djever mora imati najboljega konja za prošenicu, sitnih i krupnih novaca, presnu pogaču, svile sviju boja i prsten za prstenovanje.

Koga god u putu svatovi sretnu daju mu zdravice, a pred svakom kućom kuda prođu iznose njima zdravice, a oni ostavljaju zdravicu u novcu. Putem pevaju, pucaju iz pušaka i igraju konje. Kad se približe devojčinoj kući pošalju dvojicu napred – Muštulugdžije, koji pucanjem iz puške javljaju dolazak svatova, dobiju od domaćina (čija je kćer) zdravice, pogaču za komšiju i dar, pa se odmah s pogačom vrate natrag. U to i svatovi stignu, trčeći koji će da ugrabi iznesenu pogaču sa zdravicom. Došavši pred kuću svatovi pucaju iz pušaka, skidaju se s konja, ljube se s prijateljima i ulaze u kuću, gde je postavljena sofra, za koju zasednu. Između svatova poseda još onoliko seljaka iz toga sela koliko je svatova. Odmah zatim nastaje igra, pevanje i metanje iz pušaka.

Docnije koji od ukućana ili od seljaka priđe starom svatu i prima zdravice od seljaka, stavlja ih pred starog svata i kažuje mu koja je čija. Ovaj otpije od svake po malo, zahvaljuje i pruža svatovima, te i oni piju.

Pošto se s tim svrši, djever donosi onu presnu pogaču, na kojoj je krug od svile, stavlja je pred staroga svata, a ovaj doziva domaćina kuće, koji stavi na pogaču što više novca, a za ovim dolazi domaćin iz čije je kuće mladoženja, te i on stavlja na pogaču, uvek više od prvoga. Za ovim djever uzme pogaču i nosi je od starog svata svima svatovima redom, te i oni što stave. Svakoga djever poljubi u ruku, pa se vraća starom svatu pred kojim izbroji taj novac.

Kad se svrši jelo seljaci se dignu, a svatovi ostanu, te im se dele darovi: košulje, čarape, marame itd. Iza ovoga djever ide u klijet da prstenuje đevojku. Pred vratima mora platiti vratarinu. U klijet uđe sa strukom na prsima i nožem za pojasom. Kad uđe prostre struku pred nevjestu, i stavi na struku nož, okrenuv oštricu k nevjesti, pa je prstenuje, onda joj prospe na glavu sitnih novaca, koje ona pokupi i da bratu, uzme onaj nož i stavi ga đeveru u nožnice i digne struku, kojom ga ogrne. Zatim đever izađe i puca, na što svatovi ustaju i spremaju konje, a vojvoda traži kokoške od kojih jednu ubije i nosi kući, kao i kašiku kojom je jeo.

Domaćin sada iznosi đevajčin kovčeg i postelju – komoru, koju ne dadu što neće domaćin, koji uzima đevojku dati najmanje talir, što se zove majčina para. Rod zatim izvodi nevjestu, svatovi ne osvrćući se odmaknu do označenog mjesta, dokle će ih prijatelji pratiti. Na tome mjestu izmijenjaju zdravice, pozdrave se, i rod predaje djeverima nevjestu. Kad se malo odalje, brat ili koji drugi rođak ispali pušku i zove nevjestu po imenu. Ona se okrene nadesno, ali se ne odaziva. To se čini da bi se porod umetnuo na rodbinu đevojčinu.

Nevesta se uvek vodi na konju. Odelo joj je onako, kako smo ga ranije opisali, samo, razume se, novo i nakićenije. Sem toga ima na glavi naročitu kapicu iskićenu đinđuhama, za koju je pritvrđeno rakljasto drvce, ukrašeno sindžirićima i sitnim novcima. To je perjanica. Kosa joj je raspletena i lice pokriveno tankim providnim platnom – zavijes.

Putem opet svatove dočekuju zdravice, i kada se približe kući momkovoj idu muštulugdžije trčeći na košiju. Stignuvši kući svi pucaju i skidaju se s konja, a nevjestu privedu pred sama kućna vrata, gde joj iznesu u rešetu žita, koje ona objema rukama baca u vis i po svatovima, zatim, nosi među svatove jednu jabuku, u kojoj ima zabodenih novaca, te se svatovi grabe. Zatim joj iznesu malo muško dete – nakonjče, koje ona stavi pred sebe na konja, poljubi ga i daruje. Posle ovoga ogrne je svekrva runom vune: „da joj u kući dostara”, pa je onda skinu s konja, uvedu u kuću, daju joj dva hljeba u ruke i tri put je okrenu oko ognjišta i onda je vode u klijet.

Sutra dan, kad se svatovi umivaju, nevesta ih posipa, a oni ostavljaju u vodu novca. Toga je dana venčanje, svadba i darivanje svatova od neveste i obratno. Na svaku pažnju (pohvalu, dar ili drugo što) ona se preklanja do zemlje. Toga dana seljaci donose zdravice, pečene brave, pite, hlebove itd. pa i đever s pogačom opet kupi dar. Posle darivanja svi se raziđu kućama, osim kuma, đevera i svatova kojima je kuća daleko. Ujutru se opet svi skupe na vruću rakiju, te se ceo dan vesele pa se svi razilaze. Kad kum pođe kući skine nevjesti zavjes, a kapu i perjanicu nosi još u svečane dane za neko vreme. Za dugo još vremena iza venčanja nevjesta se svakome preklanja i ljubi ruku.

Na dve tri nedelje posle udaje dođe joj brat na viđenje, a poslije dva meseca dolaze prviči. Prvičara je troje do šestoro muških i ženskih, a dolaze da ugovore kad će im prijatelji dovesti odivu. U ugovoreno vreme oni odvedu nevestu u rod, gde „roduje” dva do četiri meseca i za to vreme sprema darove manje nego za udaju, pa je onda rod vraća u dom.

Za dve tri godine posle udaje zove se nevesta ili mlada. Najveća bi bruka bila da progovori s mužem. Jedno drugo su zvali „on” i „ona” a u starosti „starac” i „baba”.

Međutim, sada su mnogi od ovih običaja o svadbi prestali, tako da npr. sada se mladoženja i devojka vide i vere, devojka ne stoji isprošena više od jednog do tri meseca, pogača se ne prinosi pred svatove nego darivaju kad se razilaze. Još nevesta ne nosi kapu, perjanice, zaves, niti raspletenu kosu. Kad u dom dođe ne preklanja se, nego samo ljubi u ruku. Još se sada mladoženja i nevesta šetaju zajedno. Miraz se smatra kao nešto prokleto, te ako je ostala jedinica u oca, ona ne nasledi deo koji joj pripada već pokloni stričevima, koji joj dadu nešto. Porodice iz istog plemena ne uzimaju se pa makar bile i po deset kolena udaljene, jer je bratstvo starije od prijateljstva. Ako bi ko taj običaj prestupio, crkva to dopusta, onda ga bratstvo prezire”.

I u kući momačkoj i u kući đevojačkoj svatovi pjevaju ovu pjesmu:

Od Berana pa do gore
Provodismo razgovore
Al ‘ najviše cvjete plavi
Govorismo o ljubavi
O ljubavi naša prava
Ni zelena ne zna trava
Ne zna trava ne zna voće
Koga moje srce hoće
O ljubavi bog te kleo
Ko te prvi započeo
Započe te jedna dvojka
Mladi momak i đevojka
Nije mladost ko proljeće
Jednom dođe više neće.

Češki etnomuzikolog Ludvik Kuba je u svojoj knjizi „U Crnoj Gori” 1892. godine zabilježio dvije izvanredne ljubavne svadbarske pjesme iz Vasojevića koje zbog njihove ljepote preuzimam.

„ Oj đevojko, dušo moja,
đe no sinoć s tobom stojah,
tu mi osta sablja moja,
sablja moja i marama,
u marami ogledalo,
hajde dušo da tražimo,
ako bogda, da nađemo,
bratski će mo dijeliti,
mene sablja i marama,
tebi dušo ogledalo,
ogledaj se do jeseni,
o jeseni hajde k meni!
Oj đevojko, dušo moja,
Čim mirišu njedra tvoja?
Ili dunjom il jabukom,
ili drugom dušom tvojom? “

***

„ Junak prođe kroz Goru zelenu,
nasloni se na jelu zelenu:
Vita jelo, što me boli glava,
O junače od mene ti nije,
ni od mene, ni od tvoje majke,
no te boli glava za đevojkom,
za đevojkom tvojom jaranicom”.